Pred očekivano ispunjenim Sava Centrom majstor šansona Zvonko Bogdan je još jednom pokazao kako se "peva, piva i pijeva" kada svaka strofa ima svoju priču, a svaki stih odiše snažnim emocijama. Uz pratnju velikog tamburaškog orkestra Radio Televizije Vojvodine publika je mogla da uživa u tročasovnom koncertu punom kako pesmama iz davnina, tako i onim koje su malo poznatije mojoj, i generacijama oko mene.

"U tom Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina, u tom Somboru..."

Nakon odslušanih pesama koje je Zvonko otpevao, mogu ga slobodno predstaviti kao Vuka Karadžića modernog doba na polju sakupljanja starih pesama, šlagera, šansona i svih onih melodija koje su nekada, u neka lepša vremena, bile zaštitni znak vojvođanskog naroda i njihovih kafanskih života. Zaista, nakon prvih dvadesetak minuta koncerta za vreme koga su momci sa tamburicama i gitarama pokazali kako se nekada sviralo i uživalo i muzici, na scenu je izašao uvek nasmejani stari laf i stihovima Zmaja Jovanovića ("Tiho noći") i Šantića ("Kraj tanana šadrvana") započeo muzičku lekciju iz istorije. Kako je i sam Zvonko rekao, ceo koncert je zamišljen kao jedan vremenski putopis, pesmama koje datiraju s početka 19. veka, pa do onih i meni dobro znanih "Evo banke cigane moj", "Ko te ima, taj te nema" i naravno, "8 tamburaša s Petrovaradina."

"Doneste mi rujna vina, 'oću priče da se setim, baš na ovom divnom mestu, gde ugledah njene oči..."

Držeći mikrofon u ruci na njemu jedinstven način i najavljujući interesantne strofe i stihove sa čuvenim "Pazi sad!", Zvonko je po mom mišljenju uspeo da u potpunosti prenese osećanja koja su protkana kroz svaku pesmu i drži publiku animiranom tokom celog koncerta(iako mi se u jednom trenutku učinilo da sredovečna gospođa koja je sedela do nas zaspala pri kraju koncerta, ali sam se brzo razuverio). Takođe, moram da pohvalim i tamburaški orkestar koji je prilikom izvođenja natsviravanja (muzika za kolo koju izvodi orkestar, ali na takav način da postoje zajedničke deonice koju izvodi ceo sastav, kao i solo delovi koje izvode gitare i tamburice, svaki muzičar na svoj način) objasnio na kakav se način spajaju brzina i sinhronozovanost u savršenu melodiju. Momci znaju znanje, svaka čast.

"Fijaker stari ulicama luta, i sobom nosi zaljubljeni par, cele noći sneg polako pada, a dvoje mladih greje srca žar..."

Jedinu zamerku koju imam da uputim gospodinu je čisto subjektivne prirode i tiče se činjenice da nije našao za shodno da otpeva "Tri metara somota", pesmu koju sam ja u glavi već video kao završnu ili eventualno za bis. Ne znam za vas, ali ja smatram da je to jedna od njegovih najprepoznatljivijih pesama. Ne kažem da je najbolja, niti to što je nije otpevao umanjuje ocenu celokupne svirke, samo mislim da bi bilo simpatično da se 2000 ljudi u hali našalilo na račun matorih devojaka što ljube mlade momke. Ali drugi put. Umesto toga, otpevao je premijerno pesmu koja nema refrena (naravno da ima, ali refren pesme zaista počinje tako - "Ova pesma refren nema, misli su se razastale svud...") i koja će zasigurno postati još jedan boemski hit.

"Kada padne prvi sneg ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noć i dan..."

Ovaj koncert je po definiciji tradicionalan, što znači da ako kojim slučajem niste bili može vam biti oprošteno, jer će se ponovo pevati na istom mestu u isto vreme naredne godine. Što se tiče ove, skidam kapu i pružam ruku tamburaškom orkestru, pesmama i veselom šansonjeru bez kojeg bi poseta bilo kojoj kafani imala mnogo manje smisla. Dame i gospodo, Zvonko Bogdan, za sva vremena.

"Oprostite popove, što gledaju filmove, pa i pop je živo biće pa gleda ..."

Ko razume, shvatiće.

Nikola Jovanović