Egocentrični, svojeglavi italijanski reditelj Guido Kontini se priprema za snimanje svog najnovijeg filma, pompeznog naziva „Italija“. Pod velikim pritiskom javnosti i štampe, iako su pripreme za snimanje poodavno odmakle, on nije u mogućnosti da počne da piše scenario. Tražeći spas u ženama koje ga okružuju, tragajući za odgovorima na pitanja koja ga muče, Guido tone sve dublje u depresiju, sve dalje od prve rečenice scenarija...

Kada reditelj mjuzikla „Čikago“ snimi novi mjuzikl po brodvejskim motivima zilion godina kasnije sa zvezdama i oskarovcima za koje su vam potrebni i prsti na nogama da biste ih prebrojali i zatim taj film pukne na boks ofisu, ne ostaje vam ništa drugo nego da obučete svoje najlepše odelo i odplešete u bioskop da vidite o čemu se tu radi. Otišao sam i ja, malo kasno, umesto vas.

Film „Devet“ će vas na prvu loptu kupiti moćnom, žestoko skupom scenografijom, hot, hot, prehot glumicama, Džeri D. Luisom koji non stop kameri okreće profil kao u nekim kul reklamama za muški parfem, zatim prelepim isečcima italijanske arhitekture i modelima alfa-romea sa sredine prošlog veka u koje ćete se odmah zaljubiti. Ostalo je sve na vama. Scene koje slede će vas pokrenuti ili neće, nateraće vas da pocupkate u bioskopskoj stolici, ili da se uvalite dublje, nadajući se da vas riba neće provaliti kako kuntate.  Odmah da vam kažem , nisam fan mjuzikla. Sve mi je ok, ali kad krenu da pevaju i igraju, meni onako malo neprijatno, kao da sam se ja skinuo u negliže i počeo da đuskam pred prepunom bioskopskom salom.

Džeri D. Luis je brilijantan, tu nema šta. Čovek koji je maznuo dva Oskara, a nemate pojma ko je on je dovoljan dokaz da iza njega stoji veliki talenat i rad. Nije me inpresionirao kako peva, malo je šminkerisao u ovom filmu, ali hej, portretisao je „maestra“, slavnog italijanskog reditelja i zavodnika sjajno, ubeđujući nas u daleko najsnažnijeg lika u ovom ostvarenju.

Marjon Kotlar me je naterala da pri pojavljivanju u ovom filmu, kao i u svakom drugom u kome glumi, moje srce brže zakuca. Pri njenom delu gde peva (i ne đuska) sam bukvalno ostao nem. Njena izvedba, jednostavna, spontana, umiksovana sa lepotom dive iz crno belih filmova me je kupila da sam se pitao da li taj isečak ima da se pogleda zasebno na jutjubu. Vau! Francuskinja za sve pare.

Priča ipak nekako ostaje u senci, nedovoljno razvijena kao u svakom filmu, dijalozi su neretko teatralni i „telefoniraju“ publici. Grupnu đusku desetina riba nećete izbeći, što je kliše i sada već ozbiljno smara, mada nikako nećete ostati ravnodušni na Džudi Denč i njenu tačku sa više nego potenciranim dekolteom. Pogledajte ovaj film. Ako idete sa polovinom, ovo je sigurna lopta.